Српска православна црква и верници 6. маја обележавају славу Светог Ђорђа у народу познатију као Ђурђевдан. Mлади војвода римске императорске војске je бранио хришћане и за то био сурово кажњен. Упркос мучењима Диоклецијанови војници нису од њега успели да извуку одрицање од Христове вере, па му је глава одрубљена 23. априла по старом или 6. маја по новом календару 303. године н.е.
Легенда о Светом Ђорђу живи и данас, а на иконама и фрескама се приказује као војник са копљeм и мачем. Најчешћи приказ је онај како Ђорђе јаше коња и мачем убија аждају која симболизује многобоштво. Од краја до краја, ђурђевдански обичаји се разликују диљем Србије.
Неки обичаји су у вези са магијом, заштитом, здрављем и плодности што указује да је овај хришћански светац заузео место старог српског паганског бога плодности Јарила. Ђурђевдан је граница између зиме и лета, празник здравља, удаје и женидбе, плодности стоке и добрих усева. Обично се на тај дан плете венац од биљака, купа у реци и кити цвећем. Плетење венаца од ђурђевданског цвећа се обавља пре зоре и њиме се ките улазна врата на дворишту и кући. Младе девојке венчиће стављају на главу или их бацају у реку. У реку се спуштају и крстови од лесковог прућа.
Ђурђевдан је празник за ранораниоце јер се све радње и припреме обављају у цик зоре. Врба, коприва и селен су ђурђевданске биљке. Ђурђевдански уранак је посебна породична прослава у природи, шуми, пропланку или обали реке. Припрема се разноврсна храна и пиће, а најважније је јагњеће печење.
Ако је на Ђурђевдан ведро небо, година ће бити плодна, а ако падне киша – лето ће бити сушно. У Србији је Ђурђевдан и ромска слава што даје посебну драж. Најпопуларнија песма тог дана је "Ђурђевдан". Трубачка верзија је добро позната нумера, а посебна атракција је када ди-џеј и продуцент Соломун уврсти овај хит у свој сет.
