Прва асоцијација на српску кухињу. Јело за које се верује да је стигло на Балкан заједно са Турцима током петовековне владавине. Име потиче из турског речника, од речи сармак што значи увити, завити. Сарма није из турске кухиње. Историјски записи тврде да се спремала још за Стефана Немању.
Вековима је обавезна на славама, прославама, недељном ручку. Савршена порција зимске чаролије је неизоставна у јеловнику ресторана домаће кухиње. Нема потребе проналазити разлоге зашто пробати и заволети сарму. Довољно је пробати је. На први залогај све постаје јасно.
Пет чињеница о српској сарми:
1. Јако је хранљива и одлично пркоси ниским зимским температурама
2. Посебно је лековита против мамурлука и умора
3. Перфектно се слаже са другим традиционалним укусима, а највише са ајваром, сиром и врућим хлебом
4. Дуго пружа осећај ситости
5. У 19. веку постаје популарна, а за њену славу су вероватно "криве" прве кафане
Како се прави сарма је често питање са, на површно слушање, једноставним одговором. Кисели купус, млевено свињско месо или мешавина свињског и јунећег, пиринач, лук, зачини, сланина или сува ребра таман толико да дају посебан мирис и то је то. Умотати фил у листове купуса и поређати тако да сваки комад домаће уметности може да "дише" већ захтева знање. Рецепт за сарму није толико компликован али је далеко једноставније само поручити и препустити се уживању. Свим чулима.
Оригинал сарма се спрема са киселим купусом који је важан сегмент зимнице. Зато се аутентична сарма спрема и једе само током јесени и зиме. Постоји и летња верзија. Рецепт је исти, а једина разлика је у замени киселог купуса листовима винове лозе или зеља. Као таква, увек се сервира са киселим млеком или се прелива јогуртом. У летњој варијанти, назив прелази из сарма у сармице.
Сарма је опевана у народним песмама. Пронашла је своје место у шалама и пошалицама. Има своје такмичење "Сармијада". Сматра се једним од најстаријих српских јела. Сарма се не једе само због задовољавања осећаја глади. Сарма се воли.
