Zoološki vrt grada Beograda nije samo carstvo životinja. Vrt dobre nade je pravi mali grad sa ulicama i putokazima, predivnim životinjama, akcijama i edukativnim radionicama. Mladi naraštaji i svi koji dođu, upravo u vrtu stiču navike da dobrovoljno daju krv, da učestvuju na sportskim takmičenjima, da štite i čuvaju životnu sredinu, da se druže i vole.
Davne 1936. godine, 12. jula, osnovan je Beogradski zoološki vrt na inicijativu tadašnjeg gradonačelnika Vlade Ilića. Imao je viziju da Beograd bude u korak sa svetom pa su se tako beogradska gospoda, ali gosti grada mogli prošetati među lavovima, leopardima, belim i mrkim medvedima, vukovima, majmunima, antilopama, bivolima, ždralovima i paunovima, pelikanima i papagajima.
Šarmu zoo-vrta smeštenog u samom gradu, na Kalemegdanu, praktično u blizini svega bitnog u to vreme, nije mogla da odoli ni kraljevska porodica. Kao i sve majke, kraljica Marija je često vodila sinove Tomislava i Andreju da se tu igraju. Kralj Petar Drugi je lično insistirao da se vrt proširi i izgradi pa je tako pred početak Drugog svetskog rata skoro 15 hektara sa sve restoranom Kalemegdanska terasa postalo oaza prirode sa reprezentativnim primercima životinjskog carstva. Rat nije obišao zoološki vrt i među prvim žrtvama bombardovanja 6. aprila 1941. su bile životinje. One koje nije ubila nemačka avijacija, morali su Beograđani jer u razrušenom gradu, životinje su bile opasnost.
Ipak, postoje preživeli, neki čak i do dan danas. Nilski konj Buca i aligator Muja. Muja još "mrda" – živ. Posle savezničkog bombardovanja Beograda 1944. kolateralna šteta su opet bili nevini stanovnici srpske prestonice i životinje. Posle rata, gradila se velika zemlja, a Beogradski zoološki vrt se smanjio na 7 hektara, ali je i dalje ostao u centru grada, u centru zbivanja i u centru pažnje nadolazećih generacija. A te nadolazeće generacije stvorile su svoje legende i heroje.
Drugu polovinu dvadesetog veka je obeležila televizija pa su dolasci novih egzotičnih životinja, dogodovštine i prave drame iz zoo-vrta u Beogradu postale ne samo nacionalna vest u tadašnjoj Jugoslaviji, nego i svetske vesti broj 1. Čovek koji je od zoološkog vrta napravio Vrt dobre nade je Vuk Bojović.
Po obrazovanju diplomirani vajar, Vuk je ne samo zbog imena, već i svog karaktera, pripadao vrtu i životinjama više no i jedan od prethodnih upravnika. Nije bilo, možda, velikih infrastrukturnih radova, ali je Beo zoo-vrt postao, svakako, najpopularnija destinacija za sve koji dolaze u Beograd. Pored velikog broja životinja sa svih kontinenata, u vrtu postoje i dva spomenika. To su heroji koji su Beograđane naučili i podsetili na vrline.
Jedne junske večeri 1987. ženka jaguara je uspela da iskoči iz kaveza i dođe do upravne zgrade. Čuvar je patrolirao sa nemačkim ovčarima i Gabi se u jednoj sekundi ukočila, a potom uskočila u mrak. Dok su drugi psi cvileći pobegli, čuvar je digao uzbunu. Ženka jaguara u punoj snazi se borila sa Gabi. Jaguarka je, na žalost, morala biti uspavana, a Gabi se oporavila nakon teške bitke. Njena odanost i misija da štiti ljude bila je ispunjena. Upravo zbog svoje hrabrosti je dobila spomenik i to još dok je bila živa.
Drugi heroj je Sami. Šimpanza o kojoj su izveštavali svi, od CNN-a, BBC-a do kineske državne televizije. Za njega se i dan-danas kaže Sami legenda. Bio je to prvi veliki, javni i antisistemski protest jednog majmuna koji je mnogima zadao lekciju. Sami je bio jak i zdrav mužjak koji nekako nije voleo da bude u kavezu. Pokušavao je nekoliko puta da pobegne, a dva puta je uspeo i namučio i samog direktora. Prvo bekstvo je bilo u februaru 1988., a drugo samo koji dan kasnije. U celoj toj priči i susretima sa Beograđanima, Sami će ostati upamćen po pregovorima koje je pred kamerama celog sveta vodio sa direktorom Vukom. Vuk je uspeo neverovatnu stvar - da nagovori Samija da uđe kod njega u auto i da se vrati u vrt. Sledeći beg je trajao mnogo duže i sa mnogo više publike. Sve se završilo uspavljivanjem i vraćanjem u kavez. Sami je preminuo 11. septembra 1992. usled infarkta creva.
