Удружење књижевника Србије је покренуло иницијативу да чувени српски песник и акадамик Васко Попа добије спомен обележје у Београду. Предлог је подржао и градски менаџер, Горан Весић, који је том приликом изјавио да ће убудуће бити више оваквих акција којима је циљ промовисање личности који су задужили српско друштво. Ташмајдански парк је логичан избор за постављање споменика, обзиром да је великан живео у непосредној близини парка у коме је проводио највише времена. Једини наш песник чије је комплетно стваралаштво објављено у Америци и Енглеској.
Василије Васко Попа (1922-1991) је један од најпознатијих српских академика и песника. Рођен је у месту Гребенц у близини Вршца. Основну школу и гимназију је завршио у Вршцу, а Филозофски факултет уписује у Београду. Образовање наставља у Бечу и Букурешту. Током Другог светског рата је био заробљеник у немачком концентрационом логору у Зрењанину. После рата, 1949. године дипломира на романској групи језика на Филозофском факултету у Београду.
Часописи "Борба" и "Књижевне новине" објављују његове прве песме, а прва збирка коју је написао "Кора" 1953. године се сматра почетком српске послератне модерне поезије. Управо ова књига је покренула дебату међу књижевној популацији и оставила снажан утисак на младе писце. Касније су уследиле следеће збирке песама: "Непочин поље" из 1965. године, "Споредно небо" 1968. године, "Усправна земља" 1972. године. Током 1975. године је био изразито надахунт те издаје чак три збирке: "Вучја со", "Кућа насред друма" и "Живо месо". Наставља са радом 1981. године када је изашао "Рез" и циклус песама "Мала кутија" 1984. године. Део збирке "Гвоздени сад" никада није завршио. У заоставштини је пронађена и недовршена целина "Лепа варош V" и круг од пет песама под називом "Луди Лала". Из заоставштине потиче још 19 песама, књига записа о уметницима и уметности "Калем". Тек 2002. године је изашла књига "Румунске и друге песме" у којој су по први пут објављене песме које је писац стварао у младости.
У периоду од 1954. до 1979. године је радио како уредник у издавачкој кући "Нолит" у Београду. Распоређивањем и слагањем усменог наслеђа, игара и загонетки је створио уникатан песнички језик модерне српске поезије. Појава овакве песничке величине у послератној српској поезији је означила снажан заокрет у односу на поетско стваралаштво његових савременика. Његов песнички израз се одликује афоризмом, пословицама - елиптичан и језгровит. Језик Васка Попе је сажет и лапидаран - пише кратке стихове без риме и интерпункције, који су блиски метрици српске народне поезије.
Био је ожењен Јованком Сингер Попа, званом Хаша, професорком Архитектонског факултета у Београду.
Његове књиге су једна од најчешће превођених уметничких дела са нашег поднебља, а интересантно је и да је сам преводио многа издања са француског језика. Основао је Књижевну општину Вршац 29. маја 1972. године када је покренуо и необичну библиотеку на дописницама која је се звала Слободно лишће. У истој години је изабран за дописног члана Српске академије наука и уметности. Један је од оснивача Војвођанске академије наука и уметности у Новом Саду. Превођен је на више од 50 светских језика и сматра се једним од највећих српских песника.
Васко Попа је први добитник "Бранкове награде" за поезију, која се додељује у част Бранка Радичевића у Сремским Карловцима. "Змајеву награду" је освојио 1957. године, "Аустријску државну награду за европску литературу" је примио 1968. године, затим 1976. године му се уручује награда за поезију "Бранко Миљковић", награда "АВНОЈ"-а 1978. године, а књижевну награду "Скендер Куленовић" осваја 1983. године.
Од 1995. године у Вршцу се додељује награда "Васко Попа" за најбољу књигу песама на српском језику, сваке године на дан песниковог рођења, 29. јуна. Награду додељује Друштво пријатеља Вршца "Вршац лепа варош" у сарадњи са компанијом Хемофарм и агенцијом Ђорђевић.
Преминуо је 5. јануара 1991. године у Београду и сахрањен је у Алеји заслужних грађана на Новом гробљу.
