ЗАТВОРЕНО ОТВАРА СЕ У 12:00

ЗАТВОРЕНО
ОТВАРА СЕ У 12:00

Читав век и која деценија више. Толико траје животна филозофија надалеко позната под шифром ресторан Шаран. Живи доказ да хедонизам није измислило савремено друштво. Потврда да су трендови сезонски, а квалитет вечан. Тачно тамо где се небо огледа у величанственом Дунаву се налази место које не познаје ништа осим најбољег. Добродошли на Земунски кеј. Добродошли у бисер београдског угоститељства.

Вићентије Вукотић је 1896. године отворио гостиону, претечу ресторана какви данас постоје под именом "Златни шаран". Његова драга је била задужена за јеловник. Госпођа Јелена је због своје рибље чорбе врло брзо свима постала омиљена дама. Домаћица Ленка, како су је звали, знала је нешто што нико други није. Да рибљу чорбу претвори у неприкосновени ватромет укуса. Исти тај Ленкин рецепт је и данас на снази. А чорба се сервира баш као и у њено време. У бакарним котлићима на постољу од кованог гвожђа.

Долазило се и друмским и речним превозним средствима на порцију чорбе и свеже упецане речне рибе. Шпиковани шаран је и онда и сада без премца. У Шарану се свако добро осећао. Угледни трговци, аласи, обични радници, градска елита. Нико није сматрао да му није место у Шарану. Седите за омиљени сто и посматрајте. Видећете да се ништа није променило. Пријатељи, пословни партнери, млади, пензионери, локална и светска публика. На овој уникатној територији нема подела.

Мењала се времена, мењао се и Шаран. У једном тренутку је остао без додатка "златни" у називу али то није умањило његову импозантност. Напротив. И преживео је Шаран све. И ратове и санкције и сва тешка времена. Изашао је из свега никада јачи и бољи.

Златна правила за срећан живот су нон-стоп на снази. Управо због овога људи долазе на ову адресу. Да се друже, причају и стварају нове успомене. Да се смеју јер уживо чују лепе вести. Обратите пажњу, свима су телефони у торби. Не занимају их дигиталне информације. Искључиво "лајв" уживање. Дегустирају изврсне укусе, цене беспрекорно гостопримство и радују се, не схватајући да управо сви они пишу нове странице историје.

Причати и писати о ентеријеру, детаљима и бојама је сувишно. Нема тих речи које описују визуелну хармонију. Све је што је требало да се сачува из давних времена је ту. Баш све што изазива буру дивљења је распрострањено у читавом простору. Таман када помислите да је крај боравку у ресторану за који се не зна да ли лепше изгледа или сервира импресивне специјалитете и префињену палету пића, креће спектакл. Тамбураши и њихова суптилна музика ће вас задржати више него што сте планирали. И нека. Једном се живи.