ZATVORENO OTVARA SE U 12:00

ZATVORENO
OTVARA SE U 12:00

Čitav vek i koja decenija više. Toliko traje životna filozofija nadaleko poznata pod šifrom restoran Šaran. Živi dokaz da hedonizam nije izmislilo savremeno društvo. Potvrda da su trendovi sezonski, a kvalitet večan. Tačno tamo gde se nebo ogleda u veličanstvenom Dunavu se nalazi mesto koje ne poznaje ništa osim najboljeg. Dobrodošli na Zemunski kej. Dobrodošli u biser beogradskog ugostiteljstva.

Vićentije Vukotić je 1896. godine otvorio gostionu, preteču restorana kakvi danas postoje pod imenom "Zlatni šaran". Njegova draga je bila zadužena za jelovnik. Gospođa Jelena je zbog svoje riblje čorbe vrlo brzo svima postala omiljena dama. Domaćica Lenka, kako su je zvali, znala je nešto što niko drugi nije. Da riblju čorbu pretvori u neprikosnoveni vatromet ukusa. Isti taj Lenkin recept je i danas na snazi. A čorba se servira baš kao i u njeno vreme. U bakarnim kotlićima na postolju od kovanog gvožđa.

Dolazilo se i drumskim i rečnim prevoznim sredstvima na porciju čorbe i sveže upecane rečne ribe. Špikovani šaran je i onda i sada bez premca. U Šaranu se svako dobro osećao. Ugledni trgovci, alasi, obični radnici, gradska elita. Niko nije smatrao da mu nije mesto u Šaranu. Sedite za omiljeni sto i posmatrajte. Videćete da se ništa nije promenilo. Prijatelji, poslovni partneri, mladi, penzioneri, lokalna i svetska publika. Na ovoj unikatnoj teritoriji nema podela.

Menjala se vremena, menjao se i Šaran. U jednom trenutku je ostao bez dodatka "zlatni" u nazivu ali to nije umanjilo njegovu impozantnost. Naprotiv. I preživeo je Šaran sve. I ratove i sankcije i sva teška vremena. Izašao je iz svega nikada jači i bolji.

Zlatna pravila za srećan život su non-stop na snazi. Upravo zbog ovoga ljudi dolaze na ovu adresu. Da se druže, pričaju i stvaraju nove uspomene. Da se smeju jer uživo čuju lepe vesti. Obratite pažnju, svima su telefoni u torbi. Ne zanimaju ih digitalne informacije. Isključivo "lajv" uživanje. Degustiraju izvrsne ukuse, cene besprekorno gostoprimstvo i raduju se, ne shvatajući da upravo svi oni pišu nove stranice istorije.

Pričati i pisati o enterijeru, detaljima i bojama je suvišno. Nema tih reči koje opisuju vizuelnu harmoniju. Sve je što je trebalo da se sačuva iz davnih vremena je tu. Baš sve što izaziva buru divljenja je rasprostranjeno u čitavom prostoru. Taman kada pomislite da je kraj boravku u restoranu za koji se ne zna da li lepše izgleda ili servira impresivne specijalitete i prefinjenu paletu pića, kreće spektakl. Tamburaši i njihova suptilna muzika će vas zadržati više nego što ste planirali. I neka. Jednom se živi.