Некад "село удаљено пола сата хода" од Београда, данас, два века касније, Карабурма, представља савремено насеље велеграда. На пустим падинама између Звездарске шуме и Дунава у предвечерје Првог српског устанка појавиле су се прве куће, подизане без икаквог плана и реда. До тог времена Турци су у овом крају извршавали смртне казне над непослушним поданицима. Турски израз за егзекуцију у буквалном преводу је "венчање са смрћу". Тако је, претпоставља се, ово насеље крштено у Кара (црни), бурма (венчани прстен).

Почетком прошлог века отварају се прве фабрике које привлаче раднике из других крајева Београда и Србије. Епитет радничког насеља задржава све до краја Другог светског рата. Значајан прилив становништва из тог периода, као и природни раст популације, Карабурму сврстава у густо насељени крај града.

Када се шездесетих година градило ново насеље на Карабурми, на локалитету Роспи Ћуприја пронађено је једно од најстаријих келтских гробаља. Оружје од гвожђа, судови и накит са овог места данас се налазе у Музеју града Београда.