Видовдан је више од датума. Кључно место у историји, у предању, у колективном памћењу. Истовремено и духовни компас у модерном изазовном времену, и вечни симбол политичких и историјских прекретница. Дан кад Срби не одмарају, већ се присећају шта су све прошли да би били ово што су данас. Овде где су данас.
Шта све стаје у један Видовдан
– 1389. Косовски бој
– 1878. Почетак расправе о Кнежевини Србији на Берлинском конгресу
– 1881. Тајна конвенција са Аустроугарском
– 1913. Почетак Другог балканског рата
– 1914. Атентат у Сарајеву
– 1919. Потписивање Версајског споразума
– 1921. Видовдански устав
– 1948. Раскид са Информбироом
– 1989. Говор на Газиместану
– 2001. Изручење Хагу
– 2006. Одвајање Црне Горе.
Ниједан други дан у целој години не носи оволико значења. Ниједан није овако тежак, ни овако дубоко уписан у националну свест. Видовдан је историја једног народа састављена у један датум — и све оно што из ње следи.
А у срцу тог дана: Косово и Метохија. И кнез Лазар.
Један пораз који је вековима доживљаван као победа. Један избор који је прерастао у завет. "Царству земаљском или небеском?" је питање које стоји у позадини сваке следеће одлуке, сваког потомка, сваког новог Видовдана.
Видовдан је и Световид
Словенско божанство обиља и рата, касније хришћански светац. Онај који види и који вида. На грбу Србије гледа са сва четири оцила — на све стране. У срцу симбола али и у корену имена: видовити, видовдан, видовчица.
Видовдан је и у обичајима
У неким крајевима Србије се умива видовом травом, видовчицом. У другим се износи ткање на видело, као доказ реда, рада и честитости. Негде се ћути — јер је то дан мира, сећања, присуства. По старим веровањима, реке у поноћ потеку узводно и постају црвене. Девојке траже у сну онога кога ће волети. Народ тражи у себи оно што мора остати.
