Кафане и Београд. Нераздвојни. Одувек. Прва кафана у Београду је отворена 1522. године. Не зна се како се звала. Уједно, то је била прва кафана у читавој Европи. И она и последња у низу постоје са истим циљем - да се у њој ужива као нигде. Аутентичан дух и атмосфера која се не да препричати су основни разлози доласка. Ништа ентеријер нити дашак савременог доба. Уколико има нешто од ова два онда то није типична српска кафана већ ресторан.
У кафани су некада домаћа кафа са ратлуком, мала кисела и ракија били исто што и добар дан. Данас није друштвено прихватљиво пити од раног јутра. Ипак, једна ракија не може да шкоди. Уосталом, кафане не хају за трендове. Овде се живи без фолирања.
Јеловник у кафани је вековима идентичан. Домаћа кувана јела, на кашику, су водећи репрезенти кафанског гурманлука. Традиционални специјалитети - пасуљ, рибић, шкембићи, гулаш и сарме када им је време су неупоредиво слађи у кафани него код куће. Да ли су учинили своје стари рецепти или чар лежи у томе што вам нико не прича оно што не желите да слушате док ручате, нека остане тајна. Зато није тајна да су ћевапчићи са луком или пљескавица на кајмаку укуси о којима се никада не расправља.
Што је кафана старија то је атрактивнија. Домаћа популација на њих гледа сасвим уобичајено. Оно што је клупа за парк, играчка за дете, ципеле за жену, то је кафана за Београђане. За стране посетиоце, кафане у Београду су разлог доласка.
Нигде се не може тако блиско упознати култура једног народа. Не постоји место са мање тајни и више мистерија. Једино овде је у реду ако се прича повишеним тоном. У њима нема намргођеног особља јер не поручујете туру за туром. Кафански конобари разумеју и без размењене речи како сте.
Кафане не красе сређени простори, угланцане чаше и перфектно исполиран есцајг. Уколико све ово тражите, идите у неки фин ресторан. Ако вам смета бука, опет нисте кандидат за кафану. Ако сте радознали да откријете значење речи боем у пуном смислу, на изворном месту - добродошли у београдске кафане.
Крај првог дела.
