Kafane i Beograd. Nerazdvojni. Oduvek. Prva kafana u Beogradu je otvorena 1522. godine. Ne zna se kako se zvala. Ujedno, to je bila prva kafana u čitavoj Evropi. I ona i poslednja u nizu postoje sa istim ciljem - da se u njoj uživa kao nigde. Autentičan duh i atmosfera koja se ne da prepričati su osnovni razlozi dolaska. Ništa enterijer niti dašak savremenog doba. Ukoliko ima nešto od ova dva onda to nije tipična srpska kafana već restoran.
U kafani su nekada domaća kafa sa ratlukom, mala kisela i rakija bili isto što i dobar dan. Danas nije društveno prihvatljivo piti od ranog jutra. Ipak, jedna rakija ne može da škodi. Uostalom, kafane ne haju za trendove. Ovde se živi bez foliranja.
Jelovnik u kafani je vekovima identičan. Domaća kuvana jela, na kašiku, su vodeći reprezenti kafanskog gurmanluka. Tradicionalni specijaliteti - pasulj, ribić, škembići, gulaš i sarme kada im je vreme su neuporedivo slađi u kafani nego kod kuće. Da li su učinili svoje stari recepti ili čar leži u tome što vam niko ne priča ono što ne želite da slušate dok ručate, neka ostane tajna. Zato nije tajna da su ćevapčići sa lukom ili pljeskavica na kajmaku ukusi o kojima se nikada ne raspravlja.
Što je kafana starija to je atraktivnija. Domaća populacija na njih gleda sasvim uobičajeno. Ono što je klupa za park, igračka za dete, cipele za ženu, to je kafana za Beograđane. Za strane posetioce, kafane u Beogradu su razlog dolaska.
Nigde se ne može tako blisko upoznati kultura jednog naroda. Ne postoji mesto sa manje tajni i više misterija. Jedino ovde je u redu ako se priča povišenim tonom. U njima nema namrgođenog osoblja jer ne poručujete turu za turom. Kafanski konobari razumeju i bez razmenjene reči kako ste.
Kafane ne krase sređeni prostori, uglancane čaše i perfektno ispoliran escajg. Ukoliko sve ovo tražite, idite u neki fin restoran. Ako vam smeta buka, opet niste kandidat za kafanu. Ako ste radoznali da otkrijete značenje reči boem u punom smislu, na izvornom mestu - dobrodošli u beogradske kafane.
Kraj prvog dela.
