Током 30-тих и 40-тих година XX века данашњи предео око Цветкове пијаце сматран је периферијом Београда. У том крају су, међу српским становништвом, живели и Чеси, углавном музичари, али и неколико немачких и мађарских породица, а било је и Јевреја и Руса емиграната. У Цветковом крају пре Другог светског рата живело је доста Калмика који су овде дошли са руским избеглицама после пропасти царске Русије. Калмици су монголско племе будистичке вере из региона Каспијског језера, а овде су их због изгледа назвали Кинезима.

Предност становника овог дела Звездаре у то време била је та што је периферија код Цветка са центром града била повезана трамвајском линијом. Чувена "шестица" возила је од Цветкове кафане једним колосеком низ улицу Краља Александра. Код "Лиона" су се трамваји сачекивали, а одатле су ка граду ишла два колосека која су водила преко Теразија до споменика кнезу Михаилу, где је била почетна станица.

Почетком XX века на Звездари је била развијена цигларска индустрија која је снабдевала грађевинаре из целог града, па и делова Србије. Некада су овде биле њиве, сокаци, турска калдрма и пут за Смедерево. Како се овај део сматрао далеком периферијом, људи су овде пролазили само у транзиту. Веома брзо, крај је почео да се развија.

Читав крај, пијаца, па и трамвајска станица носе име једног човека - Цветка Јовановића. Цветко је крајем 19. века дошао из делова тадашње Србије који данас припадају Македонији. Прво је продавао семенке, а онда је отворио и пиљарницу код Правног факултета. Када се посао развио, купио је земљиште и отворио хан са коњушицама за све оне путнике које ноћ ухвати на овом путу.

Негде око 1902. године овде је настала и "Цветкова кафана" која се званично звала "Врачарско поље". Како би имао више посла, Цветко је спровео струју до тог дела града и поставио шине за чувени трамвај "шестицу".

Индустријализацијом и урбанизацијом до којих је дошло након Другог светског рата, изглед насеља, али и начин живота, претрпели су неповратне измене. Овде је присутна историја великих борби које су се дешавале, али без великих споменика да на то подсећају свакодневно. Нестале су и велике циглане и индустријски погони, а нестао је и начин породичног и друштвеног живота карактеристичан за то доба.

Оно што је остало је поглед. Како већина сматра, у читавом Београду, поглед са Звездаре је највеличанственији.