Зоолошки врт града Београда није само царство животиња. Врт добре наде је прави мали град са улицама и путоказима, предивним животињама, акцијама и едукативним радионицама. Млади нараштаји и сви који дођу, управо у врту стичу навике да добровољно дају крв, да учествују на спортским такмичењима, да штите и чувају животну средину, да се друже и воле.
Давне 1936. године, 12. јула, основан је Београдски зоолошки врт на иницијативу тадашњег градоначелника Владе Илића. Имао је визију да Београд буде у корак са светом па су се тако београдска господа, али гости града могли прошетати међу лавовима, леопардима, белим и мрким медведима, вуковима, мајмунима, антилопама, биволима, ждраловима и пауновима, пеликанима и папагајима.
Шарму зоо-врта смештеног у самом граду, на Калемегдану, практично у близини свега битног у то време, није могла да одоли ни краљевска породица. Као и све мајке, краљица Марија је често водила синове Томислава и Андреју да се ту играју. Краљ Петар Други је лично инсистирао да се врт прошири и изгради па је тако пред почетак Другог светског рата скоро 15 хектара са све рестораном Калемегданска тераса постало оаза природе са репрезентативним примерцима животињског царства. Рат није обишао зоолошки врт и међу првим жртвама бомбардовања 6. априла 1941. су биле животиње. Оне које није убила немачка авијација, морали су Београђани јер у разрушеном граду, животиње су биле опасност.
Ипак, постоје преживели, неки чак и до дан данас. Нилски коњ Буца и алигатор Муја. Муја још "мрда" – жив. После савезничког бомбардовања Београда 1944. колатерална штета су опет били невини становници српске престонице и животиње. После рата, градила се велика земља, а Београдски зоолошки врт се смањио на 7 хектара, али је и даље остао у центру града, у центру збивања и у центру пажње надолазећих генерација. А те надолазеће генерације створиле су своје легенде и хероје.
Другу половину двадесетог века је обележила телевизија па су доласци нових егзотичних животиња, догодовштине и праве драме из зоо-врта у Београду постале не само национална вест у тадашњој Југославији, него и светске вести број 1. Човек који је од зоолошког врта направио Врт добре наде је Вук Бојовић.
По образовању дипломирани вајар, Вук је не само због имена, већ и свог карактера, припадао врту и животињама више но и један од претходних управника. Није било, можда, великих инфраструктурних радова, али је Бео зоо-врт постао, свакако, најпопуларнија дестинација за све који долазе у Београд. Поред великог броја животиња са свих континената, у врту постоје и два споменика. То су хероји који су Београђане научили и подсетили на врлине.
Једне јунске вечери 1987. женка јагуара је успела да искочи из кавеза и дође до управне зграде. Чувар је патролирао са немачким овчарима и Габи се у једној секунди укочила, а потом ускочила у мрак. Док су други пси цвилећи побегли, чувар је дигао узбуну. Женка јагуара у пуној снази се борила са Габи. Јагуарка је, на жалост, морала бити успавана, а Габи се опоравила након тешке битке. Њена оданост и мисија да штити људе била је испуњена. Управо због своје храбрости је добила споменик и то још док је била жива.
Други херој је Сами. Шимпанза о којој су извештавали сви, од CNN-a, BBC-a до кинеске државне телевизије. За њега се и дан-данас каже Сами легенда. Био је то први велики, јавни и антисистемски протест једног мајмуна који је многима задао лекцију. Сами је био јак и здрав мужјак који некако није волео да буде у кавезу. Покушавао је неколико пута да побегне, а два пута је успео и намучио и самог директора. Прво бекство је било у фебруару 1988., а друго само који дан касније. У целој тој причи и сусретима са Београђанима, Сами ће остати упамћен по преговорима које је пред камерама целог света водио са директором Вуком. Вук је успео невероватну ствар - да наговори Самија да уђе код њега у ауто и да се врати у врт. Следећи бег је трајао много дуже и са много више публике. Све се завршило успављивањем и враћањем у кавез. Сами је преминуо 11. септембра 1992. услед инфаркта црева.
