Вуков споменик

cover image

Вук Стефановић Караџић (1787-1864) велики је реформатор српског језика. Радио је као писар у Совјету (тада влада) после Првог српског устанка, затим као професор и државни службеник. Након што је устанак пропао, отишао је у Беч 1813. године. Тамо је био охрабрен од стране филолога Јернеја Копитара да прикупља народне изреке и песме и да се посвети језику и ортографији (правопису). Објавио је прву збирку народне поезије и граматике, што је означило почетак његовог епохалног рада о оснивању нове српске књижевности, језика и правописа. Године 1818. објавио је речник са граматиком који доказује његову реформу српског језика.

Прикупљао је кратке приче, пословице и загонетке и написао историјска сведочења. Универзитет у Јени доделио му је титулу почасног доктора. Вук Стефановић Караџић умро у Бечу 1864. године, а његови остаци пребачени су у Београд 1897. године и сахрањени у порти Саборне цркве у Београду.

Споменик је дизајнирао вајар Ђорђе Јовановић, а подигла га је београдска општина на једном од највећих градских тргова 1937. године, непосредно пре обележавања 150 година од рођења Вука Караџића. Представљен је у фигури која је и скромна и чудесна, као што је Вук био скроман као човек и изванредан и непоновљив као стваралац. Споменик је у бронзи. Укупна висина споменика је 7,25м.

ПОВЕЗАНИ ЧЛАНЦИ