Саборна црква

Саборна црква у Београду представља непокретно културно добро и од 1979. године има статус споменика културе од изузетног значаја. Изграђена је на месту некадашње старе цркве посвећене Светом Арханђелу Михаилу. Симбол историјске културне баштине још од прве половине 19. века представља црквени, управни и културни центар српског Београда. Сматра се да је управо ова црква имала велику улогу у периоду ослобађања престонице од вишевековног турског ропства.

Документа у којима се спомиње датирају још из 1717. године када је Аустрија владала Београдом. Током аустријско-турских немира, црква је претрпела потпуно оштећење и 1763. године је донета одлука да се сруши до темеља. Митрополит Мојсије Петровић је покренуо изградњу са новим иконостасом. Нажалост, изгорела је у пожару 1798. године. До 1813. године је била отворена када су је Турци поново оскрнавили и опљачкали. Након Другог светског рата црква се адаптира и преправља.

Дуго се полемисало о томе ко је архитектонски аутор цркве, међутим, сачувана документа несумњиво говоре да су је градили мајстори из Панчева, а по пројекту Фридриха Адама Кверфелда. Иконе на иконостасу, певницама, троновима, предикаоници и на зидовима је насликао Димитрије Аврамовић, предводник српских сликара, док је иконостас дело вајара Димитрија Петровића.

Саборна црква је друга најстарија црква у Београду и припада највећим црквеним грађевинама изграђеним у Кнежевини Србији. Осим сликарских дела непроцењиве вредности и импозантног иконостаса, овде се налази уникатна ризница предмета примењене уметности попут златарских и других дела које представљају културно наслеће од великог историјског значаја. Прво београдско певачко друштво је основано 1853. године, при Саборној цркви и активно је и дан данас. Овим црквеним хором су дириговали најзначајнији композитори српске музике као што је Стеван Мокрањац, Јосиф Маринковић, Корнелије Станковић и други.