Конак кнегиње Љубице

Конак кнегиње Љубице представља један од најрепрезентативнијих сачуваних примера градске архитектуре из прве половине ХIX века у Београду. Саграђен је 1829 - 1831. године као званична резиденција кнеза Милоша Обреновића, по идејама и под надзором Хаџи Николе Живковића, првог неимара обновљене Србије. Нови конак је требало да посведочи о нараслој економској моћи и учвршћеној власти Милоша Обреновића после добијања Хатишерифа 1830. године. Кнез је ретко боравио у овој згради која је била веома близу тврђаве у којој су се налазили Турци па се зато у конак уселила кнегиња Љубица са синовима.

Конак је смештен у средиште пространог дворишта, окружен зеленилом и ограђен високим зидом. У спољaшње двориште улазило се кроз колску капију, а пространа унутрашња башта оријентисана је према Косанчићевом венцу. Главна фасада конака, којом доминира еркер диванхане, окренута је према реци Сави. Подрум је покривен сводовима, приземље и спрат су зидани у опеци и бондруку. Над четвороводним кровом покривеним ћерамидом уздиже се осмострано кубе. Приземље и спрат конака имају средишњи хол око којег су распоређене остале одаје. Диванхана у приземљу је оријентисана према башти, а друга диванхана, смештена на спрату, окренута је према улици. Kонак кнегиње Љубице има одлике градских кућа подигнутих у духу балканске архитектуре, док су у детаљима архитектонске обраде фасада видни утицаји европских стилова.

Конак је више пута мењао намену, а данас се у њему налази део збирке Музеја града Београда.