Храм Светог Саве

Током пет векова под турским ропством, народу Србије је највећа увреда учињена 1594. године, када су турски окупатори тело Светог Саве, које је почивало у манастиру Милешеви (умро 1235.годне), донели у Београд и спалили на Врачару. Тек пар деценија по дефинитивном ослобођењу од турске окупације, 1895. године, стотину најугледнијих грађана тадашњег Београда, на челу са митрополитом Михајлом, основа Друштво за подизање храма Светог Саве на Врачару, на месту на којем су спаљене његове мошти.

Градња храма почиње 1935. године, али је бомбардовање Београда од стране Немаца - 6. априла 1941., зауставило градњу након постављених темеља и градње два зида, висине 7 и 11 метара. Уништавањем организације градилишта и канцеларија предузећа за изградњу, усељавањем ауто-парка немачке војске у простор унутар зидова Храма и пљачком имовине Друштва, замире свака помисао о градњи Храма. Друштво за подизање храма Светог Саве престаје да постоји.

1958. године, патријарх Герман обнавља идеју о подизању храма. Након 88 поновљених молби и исто толико одбијања, дозвола за наставак градње је добијена у лето 1984. Изградња је поново почела 12. августа 1985.

Највеће постигнуће је било подизање централне куполе тешке 4.000 тона. Она је била направљена на земљи, а затим је, заједно са покривачем од бакарног лима и великим позлаћеним крстом високим 12 метара и тешким 4 тоне, подигнута и постављена на зидове. Подизање, које је трајало 40 дана, завршено је 26. јуна 1989. године.