Цар Петар Велики (1672-1725) био је највећи реформатор у историји Русије. Успео је да створи моћну државу која је 1721. године постала империја. Након што је проглашен за првог руског императора, почели су да га називају Петром Великим. Судбина му је одредила посебну историјску улогу - да буде владар последње православне земље која је очувала своју независност. Хришћански народи, налазећи се под влашћу Османског царства, Аустрије и Венеције, у Петру су видели свог заштитника и ослободиоца. Сећање на њега сачувано је у српским народним предањима и нашло је одраз у историјским радовима и књижевним делима.
Руски монарх је одржавао везе са Српском православном црквом, слао је великодушне дарове манастирима, унапређивао образовање код Срба и помагао вође националног ослободилачког покрета. У своју службу позивао је људе са Балканског полуострва, Србе по пореклу. Многи од тих људи оставили су запажен траг када говоримо о реформама и војним тријумфима Петра Великог.
Најутицајнији Србин на двору Петра Великог био је Сава Владиславић Рагузински. Он је допринео да се Русија укључи у дипломатску игру на Западном Балкану. Године 1701. нашао се у Истанбулу, где је успоставио контакт са руским посланицима и постао њихов незванични агент. Затим се преселио у Русију, где је, обављајући задатке у дипломатској служби, заслужио посебно поверење Петра Великог. Сава је помагао у ангажовању Срба за руску службу и прикупљању информација о важним спољнополитичким питањима, активно је учествовао у војним походима Петра Великог и био идејни покретач устанка Срба у Црној Гори и Херцеговини од 1711. до 1714. године.
Од 1716. до 1722. године боравио је у Венецији где је извршавао различите Петрове налоге: учествовао је у дипломатским активностима везаним за подршку православљу и старао се о Русима послатима на школовање. Тако је куповао и скулптуре, по царевој наруџбини, укључујући дела мајстора из 18. века и античке статуе. Многе од њих се сада чувају у Ермитажу, а међу њима је и једно од светских ремек-дела у колекцији Ермитажа - "Венера из Тауриде".
Након смрти Петра Великог, од 1725. до 1728. године, Рагузински је био на челу амбасаде у Кини где је потписао споразум о границама и трговини између двеју земаља.
Петар Велики је волео море. Цар је савладао професију кормилара и сам је, својим рукама, градио бродове.
Имао је визију да Русију претвори у поморску силу. Како би то постигао, били су му потребни стручњаци за поморство и бродоградњу. Године 1697. Петар је руске племиће послао у Млетачку републику да се школују код искусног морепловца Марка Мартиновића, Србина који је отворио прву поморску школу на Балкану у Перасту (данашња Црна Гора).
Петар је створио руску војну флоту чија је снага убрзо била доказана у успешним биткама током Северног рата са Шведском (1700-1721). Године 1714. одиграла се главна поморска битка код рта Гангут, који се налази у јужном делу Финског залива у Балтичком мору, када су руске галије надјачале шведске бродове. Петар, који је директно учествовао у борби, нарочито се поносио овим успехом. Међу морнарима, који су се посебно истакли у бици код Гангута, био је Матија Змајевић, Србин који је живео и службовао у Русији.
Међу Петровим саборцима био је и пуковник Михајло Илић Милорадовић чије име се везује за Петрову политику пружања подршке ослободилачким покретима хришћанских народа на Балкану. Године 1711. цар га је послао у Србију, Црну Гору и Боку како би убедио тамошње становништво да подигне устанак против Порте. Његов праунук, Михаило Милорадовић, постао је један од највећих руских хероја рата са Наполеоном и генерал-губернатор Санкт Петербурга.
У периоду када је српски народ био лишен државности и потчињен страним владарима, главна карика која је повезивала православне хришћане са Балкана са Русијом био је патријарх Арсеније III Чарнојевић. Петров однос са српским патријархом је омогућио да се подршка српским православним црквама, манастирима и народу уздигне на један нови ниво. Управо је руски монарх Петар Велики био тај који је дошао на идеју о слању руских учитеља и школских књига у српске земље. Његова дипломатија је успостављала директне односе са хришћанским народима из тог региона, штитећи своју браћу по вери.
Пројекат "Петар Велики и Србија" ће омогућити детаљан увид у развој односа између руског и српског народа крајем 17. и почетком 18. века. Посетиоци изложбе ће се наћи у необичном простору који спаја елементе класичне музејске поставке са савременим мултимедијалним приказима, стварајући потпуно ново искуство доживљаја изложбеног садржаја.
Централно место на изложби заузима брод изграђен директно унутар Руског домаРуског дома. Он представља алузију на главну страст руског владара - море, и оличава младо царство које је и по мирном, и по узбурканом мору историје пловило ка славној будућности. Међу експонатима изложбе посетиоци ће моћи да виде историјска документа и црквене књиге, гравуре, оружје и наутичке инструменте. Посебну пажњу привлаче и портрети Петра Великог настали за његовог живота - реплика слике Жан-Марка Натијеа и "Српски портрет" (1881) који се налази у манастиру Велика Ремета. Посетиоци ће такође имати прилику да дословно "стегну цару руку", јер изложба обухвата и одливак Петровог длана.
Кустос изложбе "Петар Велики и Србија" је Наталија Бахарева, виши научни сарадник, кустос Збирке сликарства 18. века Одељења за историју руске културе у Ермитажу.
Пројекат "Петар Велики и Србија" биће отворен за јавност од 18. новембра до 30. јануара 2026. Улаз је слободан. Радно време изложбе је исто као и радно време Руског дома у Београду: понедељак - петак 09:00 - 21:00, субота 09:00 - 18:00, недеља је нерадан дан.
