Скадарска улица или Скадарлија је незаобилазна туристичка зона у којој барем једном морате да дочекате јутро. Четврт боемије и богате историје, романтике и забаве, вешто се искрада из оквира савременог изгледа и поносно негује животне навике у Београду, из давних времена. Није ни модерна авенија, ни велики булевар, већ кривудави сокак са калдрмом (не препоручујемо шетњу у штиклама), дужине око 500 метара у који је стало много тога, што је створило посебну атмосферу и уникатан осећај.
На уласку у Скадарлију, поред њене заставе са симболима шешир, црни штап и црвени каранфил, великим словима је исписана следећа добродошлица: "Скадарлија - центар уметничке боемије, традиција је стварања већ цео век. Зато посеиточе, када дођеш у овај кутак Београда да се забавиш и разонодиш, покушај да маштом својом дочараш давно минуло време. Сети се свих оних генерација песника и глумаца, новинара и сликара, боема знаних и незнаних..." Тај исти сокак прихвата свакога, од богатих људи и угледних ументика преко савим обичног света, који живи у Београду и који је дошао да се упозна са њим. У истој кафани седи и министар и сликар, и писац и обућар али и онај који последњи динар даје за гушт. И свима је овде добро.
Како је настала Скадарлија
Прве куће су изграђене давне 1717. године, а током 19. века овај део града је добио назив Шићан-мала (Циганска махала) по Ромима који су се населили. Према подацима из 1909. године, када је у Београду живело око 90.000 становника, у Скадарлији и околним улицама је било 14 угоститељских објеката. Након одлуке града да се поруши кафана Дарданели и на том месту изгради Народно позориште, а иста судбина је задесила Позоришну кафану као и кафану Срчка која је била на месту данашњег хотела Москва, уметнички миље и градски боеми почињу да се окупљају у Скадарлији. Препознатљив изглед који је данас краси је дело архитекте Угљеше Богуновића.
Пре адаптације, била је обична улица кроз коју је текао Бибијин поток, а име је добила по ромском веровању да је Бибија симбол божанства и спаса. Највећи лук који је правио поток је назван по граду Скадар и од 1872. године овај део града постаје Скадарлија. Када се градила Бајлонијева пивара, 1892. године, током копања земље је пронађена праисторијска лобања хомо примагенијуса коју су научници прогласили да је остатак "првог Београђанина", као и неколико зуба мамута.
Скадарлију су редовно посећивали (неки су овде и живели) истакнути глумци, новинари и књижевници: Ђура Јакшић, Јован Јовановић Змај, Јован Скерлић, Жанка Стокић, Чича Илија Станојевић, Бранислав Нушић и многи други. Увукла се "под кожу" и светским личностима који су је посетили - краљица Елизабета, шпански краљ Хуан Карлос и краљица Софија, Џорџ Буш старији, Ђина Лолобриђиђа, Берт Ланкастер, Никита Михалков... Сви они су проводили ноћи уз песму и музику најпознатијих музичара из тог времена, одржавали састанке и писали историју једног доба. Свака велика прослава након премијере, успешне представе или објаве књиге се овде славила, а кафане Три шешира, Два јелена и друге су биле места за најбољу фешту.
Прва концертна дворана у Београду у којој су се изводиле опере је изграђена управо овде, као део кафане Пашонин булевар. Ту је била и велика сала за игранке и друга весеља. Касније је на истом месту отворен биоскоп Балкан. Овај део града је и чувар бројних споменика, најпознатији је кућа Ђуре Јакшића, градског боема и истакнутог сликара и књижевника, даље, споменик скадарлијском добошару који се налази у башти кафане Има дана, затим споменик путујућем глумцу, Себиљ чесма - реплика исте са Башчаршије коју је Сарајево даровало Београду 1989. године и нова Скадарлијска чесма, одакле се подизањем заставе обележава почетак летње сезоне.
Веома често чујемо поређење да је Скадарлија исто што и Монматре у Паризу, Златна улица у Прагу, Плака у Атини и тако даље. У сваком од њих се налазе ресторани, уличне цвећаре, тезге са сувенирима, уметничким делима и старим занатима. Скадарлија можда визуелно подсећа али атмосфера је потпуно уникатна - чиста боемска. Управо највећи боеми Србије су је створили. Нису крили да воле такав живот и да им је кафана друга кућа. За њих, кафане значе живот, често и више јер живот има ту ману што је пролазан, за разлику од кафане која је вечна.
Лети, боемску чаролију града сваког дана осети око 20.000 људи. Осим сјајних ресторана и врхунских националних специјалитета, посетиоци имају прилике да присуствују уметничким перформансима у којима глумци певају и рецитују док шетају одевени у костиме из првих година 20. века. Градске пијаце поставе двадесетак шарених тезги на којима се могу купити сувенири и друге ситнице, а у кући Ђуре Јакшића се током целе године организују представе, радионице и читалачке секције.
